Серад-ага Мујо и Милан Ћесеђија (Сарајево) 0001    Нигдје зоре ни сабаха нема, 0002    До сабаха четири сахата. 0003    Из Кладуше чета излазила, 0004    Мала чета, тријест Крајишника, 0005    А пред четом од Кладуше Мујо 0006    И са њиме Личанине Тале. 0007    Тај су данак ваздан путовали, 0008    На Кунару до мрака изашли, 0009    На Кунари коње одјахаше, 0010    Па су туде Турци заноћили. 0011    Кад је вакат од спавања био, 0012    Тад завика Ибрахиме Тале: 0013    »Мене, Мујо, дријем освојио, 0014    Ја ћу лећи под танку јелику, 0015    Покрите ме бугар-кабаницом, 0016    Ти ћеш чуват стражу на планини, 0017    Чувај стражу четири сахата, 0018    Немој мучит друга ни једнога, 0019    Нек нам друштво на планини спава. 0020    Када прођу четирир сахата, 0021    Ти ћеш мене ондар пробудити, 0022    А ти лези под зеленом јелом, 0023    Па ти спавај с друшвом до сабаха, 0024    Ја ћу стражу чуват до сабаха.« 0025    Леже Тале под танку јелику, 0026    Покрише га бугар-кабаницом. 0027    Тале спава тамам до сабаха, 0028    Не хтје њега Мујо пробудити, 0029    Мујо стражу до сабаха чуво. 0030    Кад је сабах зора ударила, 0031    Пробуди се под јеликом Тале, 0032    Па он турски авдест узе на се, 0033    Па он сабах клања на Кунари. 0034    Пошто сбах клања на планини, 0035    Ал је Тале невесео в’ома. 0036    Пита њега од Кладуше Мујо: 0037    »Што је теби, Личанине Тале?« 0038    А вели му Тале лакрдију: 0039    »Ја сам ноћас нешто снијевао, 0040    Да ме хоћеш, Мујо послушати, 0041    Да ти одеше на дугу пољану, 0042    Када, Мујо, на пољану дођеш, 0043    Попни де се на највишу јелу, 0044    Па потегни срчали дурибина, 0045    Расклопи га на дван’ест каната, 0046    Што ти гледа на дван’ест сахата, 0047    Па прегледај куле по Кладуши, 0048    Јесу л’ куле здраво и весело, 0049    Да нијесу Власи ударили.« 0050    Мујо скочи, оде на пољану, 0051    Па се попе на највишу јелу, 0052    Па потеже дурбин из џепова, 0053    Расклопи га на дван’ест каната, 0054    Па очима дурбин примакнуо, 0055    Оде гледат куле по ћенару. 0056    Све су куле здраво и весело, 0057    Својој кули дурбин окренуо, 0058    Око куле чудо угледао: 0059    Око куле тама притиснула, 0060    Избијају мрки думанови, 0061    Из њих бију мави пламенови. 0062    Гори кула са Кладуше Муја, 0063    Ал му кули Власи ударили, 0064    Бијелу му кулу похарали, 0065    Похарали, ватром запалили, 0066    Заробили Ајкуну дјевојку, 0067    Милу секу од Кладуше Муја. 0068    Добро гледа кроз бистрог дурбина, 0069    Ал из таме момак испануо 0070    На дорату коњу од мејдана; 0071    Ето њега пољем зеленијем, 0072    Па помисли на јелики Мујо: 0073    »Ако биде Турчин од Крајине, 0074    Окренуће џадом на Удбину, 0075    Да он хабер на Крајину даде, 0076    Гдје су кули Власи ударили; 0077    Ако буде Маџар заостао, 0078    Остануо иза друштва свога, 0079    Окренуће коња на кунару.« 0080    Не хтје момак џадом на Удбину, 0081    Већ ето га право на Кунару. 0082    Кад замаче момак уз планину, 0083    Мујо сађе низ танку јелику, 0084    Па му Мујо паде у бусију, 0085    Чека њега три пуна сахата. 0086    Ето момка на коњу дорату, 0087    Мујо га је близу припушћао, 0088    К очима је пушку приносио, 0089    Да убије момка на дорату, 0090    Кад погледа сердар-ага Мујо, 0091    Али лијева крвца од јунака, 0092    Јесте момак допануо рана, 0093    Крвца љева низ коња дората. 0094    Тада стаде дорат у планини, 0095    Мујо јами пушку од очију, 0096    А погледа момка и дората: 0097    Али момка на дорату нема, 0098    Момак пао са коња дората, 0099    Јер га љуте ране савладале, 0100    Бир је пао ријеч изгубио, 0101    А мрке је очи затворио. 0102    Све то гледа иза јеле Мујо. 0103    Вид’ дората хајирли хајвана, 0104    Свог је госу ногам’ ударао, 0105    Неће л’ дићи сахибију свога, 0106    Ал се јунак диће немогаше; 0107    Ето Муја момку и дорату, 0108    Кад је Мујо дошо рањенику, 0109    Из траве му подигнуо главу, 0110    Па у момка добро погледао. 0111    Ал у момка крв се усирила 0112    По капцима с’ обадвије стране 0113    Од његових црнијех очију. 0114    Чим га видје сердар-ага Мујо, 0115    Чим га видје, одмах па познаде: 0116    Оно сестрић од Кладуше Муја, 0117    По имену Ковчић Мурат беже. 0118    Разбира га у планини Мујо, 0119    Никако га разабрат не може, 0120    Рањена га тура на дората, 0121    Ал се беже држати не може. 0122    Кад се видје у невољи Мујо, 0123    Дохвати га на плећи јуначке, 0124    Поведе му за дизгин дората, 0125    Однесе га брду уз планину 0126    И за собом одведе дората. 0127    Мујо друштву на планину дође, 0128    Спушћа бега у зелену траву, 0129    Уз прса га себи прислонио, 0130    На Халила вику учинио: 0131    »О Халиле, брате од матере, 0132    Захвати ми воде из бунара, 0133    Да умијем Ковчић Мурат бега, 0134    Да оперем крвцу са очију, 0135    Не ће л’ беже очи отворити.« 0136    А кад Халил зачу за сестрића, 0137    Љуто Халил на планини писну: 0138    »Ој сестрићу, ране не пребоне!« 0139    Па захваћа воде из бунара, 0140    Оде Мујо умиват сестрића. 0141    Кад му крвцу сапро са очију, 0142    Ондар беже очи отвоиро, 0143    Више себе Муја угледао, 0144    А вели му Ковчић Мурат беже: 0145    »Гдје си Мујо, нигдје те не било! 0146    Кад ваљаде, тебе не имаде; 0147    Кули су ти власи ударили, 0148    Бијелу ти кулу похарали, 0149    Похарали, ватром попалили, 0150    Ајкуну ти сестру заробили.« 0151    Мујо пита рањена сестрића: 0152    »Како ли си допануо рана?« – 0153    »Бијах пошо твојој танкој кули, 0154    Па се сретох са Власима, Мујо, 0155    Сретосмо се на пољу зеленом, 0156    Међу њима цвиљаше Ајкуна, 0157    Јао њојзи кукавици црној! 0158    Ја ударих њима на дорату, 0159    Па ме влашка ватра дочекала, 0160    Међу Влахе замијесих дора, 0161    Три четири осјекох им главе, 0162    Између њих истјерах дората, 0163    Ал сам Мујо допануо рана, 0164    Седам рана од седам сабаља, 0165    Осам рана од осам ханџара, 0166    Двије ране од два џефердара. 0167    Све бих мого ране пребољети, 0168    Ал пушчаних никад до вијека!« 0169    А пита га Мујо на планини: 0170    »А сестрићу, Ковчић Мурат беже! 0171    Бијаше ли много влашке војске?« – 0172    »Бјеше, Мујо, петнаест стотина.« – 0173    »Ја сестрићу, Ковчић Мурат беже! 0174    Ко бијаше чети харамбаша?! – 0175    »Не знам ништа, мојега ми дина! 0176    Ту бијаху двије харамбаше, 0177    Ал ћу ти их по прилици казат’: 0178    Један бјеше на коњу ђогату, 0179    Црни су га поклопили брци, 0180    Вас у срми и у суху злату, 0181    Један бјеше на коњу вранину, 0182    Танка брка, чела широкога, 0183    На прсим’ му токе позлаћене; 0184    Он је кули први ударио, 0185    Он ти Ајку сестру заробио.« 0186    А завика у планини Мујо: 0187    »О сестрићу, Ковчић Мурат беже! 0188    Обадвије знадем хармбаше; 0189    Оно, што је на коњу ђогату, 0190    Оно главом Јанковић Стојане, 0191    Оно, што је на коњу вранину, 0192    Те је моју сестру заробио, 0193    Оно главом Милан Ћесеџија 0194    Из Облића града каурскога. 0195    Љуће гује у Каура нема 0196    Од ђидије, Милан Ћесеџије.« 0197    А вели му дијете Халиле: 0198    »Ох мој брате, сердар-ага Мујо! 0199    Кад смо ’вако брате на окупу, 0200    Да идемо до Облића града, 0201    До бијеле Миланове куле, 0202    Не ћемо л’ му кулу похарати 0203    И још више ватром запалити, 0204    Повратити Ајкуну дјевојку 0205    И његову сестру заробити, 0206    И Милана главу одсијећи, 0207    Да вратимо шалу за срамоту.« 0208    А вели му Мујо у планини: 0209    »О Халиле, брате од матере! 0210    Да ти видиш Милан Ћесеџију, 0211    Би те тресла трољетна грозница. 0212    Три пут сам се с њиме ударао, 0213    Са мном било још тридесет друга, 0214    Три пут ми је друштво исјекао. 0215    Ја сад бјежим на нашу Крајину, 0216    Ја не смијем до Облића сићи.« 0217    А вели му дијете Халиле: 0218    »Мили Боже, чуда големога! 0219    А што серхат и Крајина хвали 0220    Мога брата, сердер-агу Муја, 0221    Да је Мујо јунак понајбољи! 0222    Нит је јунак, нит га је родио!« 0223    Халил Мују тихо проговара: 0224    »О мој брате, сердар-ага Мујо! 0225    А тако ми дина и имана! 0226    Хоће Халил до Облића сићи, 0227    Ја л’ ћу своју сестру избавити, 0228    Ја л’ ћу своју изгубити главу! 0229    Ти се, Мујо, врати на Крајину, 0230    Па ти кулу на Кладуши гради; 0231    Ал ћеш да’ ми својега ђогата, 0232    Ако мени до невоје дође, 0233    Бржи ђога од малина мога, 0234    Побјећићу из Облића града.» 0235    То изрече, па на ноге скочи, 0236    Па он узе Мујова ђогата. 0237    Не смеде му препорећи Мујо, 0238    Па му Мујо стаде говорити: 0239    »Стан’ Халиле, да те насвјетујем! 0240    Путоваћеш два бијела дана, 0241    Трећи дан ћеш, брате, долазити 0242    До Гаришта села долазићеш, 0243    Насред села кула ћеш видјети, 0244    Танка кула од седам бојева, 0245    Покривена жутим тенећетом, 0246    Оно ј’ кула мога побратима, 0247    Мојег побра попа Риђанина; 0248    Хајде право ти поповој кули, 0249    Та ћеш туде брате заноћити, 0250    Па слободно ти се попу кажи.« 0251    Па се опет домислио Мујо: 0252    »О Халиле, брате од матере! 0253    Поп се теби вјеровати не ће, 0254    Да смо браћа од једне матере, 0255    А ја дивит на калма немам, 0256    Да начиним књигу шаровиту. 0257    Да је попу Риђанину дадеш, 0258    Ондар би ти попе вјеровао.« 0259    Па се опет Мујо домислио: 0260    »Стан’ Халиле, да ти књигу пишем.« 0261    Од фишека папир откинуо, 0262    Од барута мурећеф начини, 0263    Од јелике одломио грану, 0264    Па на књиги три слова турио; 0265    Даде књигу дјетету Халилу. 0266    Ондар су се они раздвојили: 0267    Оде Мујо натраг у Крајину, 0268    Оде Халил право до Облића. 0269    Путовао два бијела дана, 0270    Треће јутро паде под Гариште, 0271    Зеленог се поља прихватио, 0272    Уврх поља село угледао; 0273    Насред села кула начињена, 0274    Јесте кула попа Риђанина. 0275    Бјеше попа срећа намјерила, 0276    Па је сио кули крај пенџера, 0277    Па он гледа пољем гаришкијем, 0278    Па угледа Мујова ђогата; 0279    Чим га видје, одмах га познаде, 0280    Ал не позна Мујова Халила. 0281    Одмах попе на ноге скочио, 0282    С чивје је пушку дохватио, 0283    Хитро сађе низ бјелу кулу. 0284    Поп испаде на демир капију, 0285    Па се прими поља зеленога; 0286    Кад се попе поља прихатио, 0287    Па он паде у зелену траву, 0288    У бусију Мујову Халилу, 0289    Па Халила близу припустио, 0290    Попе викну из зелене траве: 0291    »Не напријед фисан маџарине, 0292    Видиш болан, гдје си погинуо! 0293    Откуд ђогат мога побратима, 0294    Мога побра, са Кладуше Муја? 0295    Јучер сте му робље поробили, 0296    Данас си му украо ђогата! 0297    Знаш, Маџаре, ујела те гуја, 0298    Не ћеш ласно провести ђогата!« 0299    Осјети се Мујагин Халиле, 0300    Гдје га попе из бусије виче, 0301    Па завика Мујагин Халиле: 0302    »Себи руке, попе Риђанине! 0303    Ако није на ђогату Мујо, 0304    Јесте главом Мујагин Халиле.« 0305    Кад то чуо попе Риђанине, 0306    Попе скочи из зелене траве, 0307    А ето га право до Халила, 0308    Под Халилом ухвати ђогата, 0309    Па му попе оде бесједити: 0310    »Благо мени и данашњем дану, 0311    Кад дочеках у моме земану, 0312    Да је видим млађег побратима 0313    Побратима Мујова Халила!« 0314    Па га попе за сердара пита: 0315    »Како нам је сердар Мустаф-ага?« – 0316    »Добро ми је на Кладуши Мујо, 0317    Добро јесмо, ал нијесмо мирно.« 0318    А вели му попе Риђанине: 0319    »И ја знадем, гдје нијесте мирно.« 0320    Одведе га до бијеле куле, 0321    Пошто кули и авлији дошли, 0322    Халил свога одјаха ђогата, 0323    Па му слуге коња прихватише, 0324    Поп Халила за бијелу руку, 0325    Поведе га на бијелу кулу, 0326    Уведе га у шикли одају. 0327    Ту сједоше на мехка шилтета, 0328    Па стадоше тући лозоину. 0329    Халил бјеше невесео в’ома, 0330    Па га попе стаде разговарат; 0331    Ту су тамну ноћцу заноћили. 0332    Кад у јутро јутра дочекали, 0333    Подранила оба побратима. 0334    Ја да видиш Мујова Халила, 0335    Па завуче руке у џепове, 0336    Извади му књигу сердареву. 0337    Узе књигу попе Риђанине, 0338    Књигу гледа, грохотом се смије: 0339    » Бога ти, дијета Халиле! 0340    Твој је брате са Кладуше Мујо – 0341    Чим је писо књигу шаровиту?« 0342    А вели му дијете Халиле: 0343    »Писо књигу од јелике граном.« 0344    Ондар попе тихо бесједио: 0345    »Богу хвала и сердару Мују! 0346    Бога ми, дијете Халиле, 0347    Доста ми је Мујо требовао, 0348    Да ј’ одавлен с тобом путовити, 0349    Мој Халиле, четр’ест конака, 0350    А ништа је дијете Халиле, 0351    Што ћу с тобом до Облића саћи.« 0352    На то викну Халил у одаји: 0353    »Вичи попе своје хизмећаре.« 0354    Попе своје хизмећаре викну: 0355    »Спремите нам два добра хајвана, 0356    Побратиму његова ђогата, 0357    Мени моју мрку бедевију!« 0358    У млађега поговора нема, 0359    Спремише им два добра хајвана. 0360    Оде попе у другу одају, 0361    Па он узе бошчу с хаљинама, 0362    Носи бошчу Мујову Халилу: 0363    »Де се свуци, па се преобуци, 0364    Хоћу тебе тебдил учинити.« 0365    Па се Халил туде преобуче; 0366    Добро се је тебдил учинио. 0367    Па пођоше низ бијелу кулу, 0368    Оба побра на авлију сашли, 0369    На авлији коње узјахаше; 0370    Док ето ти попове Ружице, 0371    Цура ђогу и Халилу дође, 0372    Па му пружа лака бошчалука: 0373    »На то теби, драги побратиме!« 0374    Халил цури бошчалука прими, 0375    Па завуче руке у џепове, 0376    Извади јој стотину дуката: 0377    »На то теби, посестримо Ружо, 0378    Богами сам пошо изненада, 0379    Боље би те Халил даровао!« 0380    Ружица му тихо бесједила: 0381    »Ох мој побро, Мујагин Халиле! 0382    Ја ти паре ни динара не ћу, 0383    Јер ти могу новци требовати. 0384    У добри час Мујагин Халиле! 0385    Учинио, што си наумио, 0386    Душмани ти под ногама били, 0387    А добри ти напут излазили!« 0388    Оба побра отлен одлазила, 0389    Па гаришко поље прегазише, 0390    Путовали три четири дана, 0391    На облићко поље наступише. 0392    Измако је Халил на ђогату, 0393    А виче га попе Риђанине: 0394    »Стан’ Халиле, застави ђогата!« 0395    Халил свога застави ђогата, 0396    Па причека попа Риђанина. 0397    Како попе до Халила дође, 0398    Па под собом устави кобилу: 0399    »О Халиле, Богом побратиме! 0400    Ено видиш, Облић према себи, 0401    Већ Халиле, да ти нешто кажем. 0402    Не смијем се даље ни макнути, 0403    Нит ћу с тобом до Облића саћи; 0404    Да ја с тобом до Облића сађем, 0405    Сјетиће се Милан Ћесеџија, 0406    Па ће моју погубити главу, 0407    А ни твоја останути не ће; 0408    Веће побро, да те насвјетујем: 0409    Када дођеш граду облићкоме, 0410    Ту ћеш наћи пред градском капијом, 0411    Туде сједи седам капетана, 0412    Око њих је стотина солдата, 0413    Ти ћеш доћи, божју помоћ викни, 0414    Они ће ти помоћ прихватити, 0415    Па под тобом ђога ухватити, 0416    Гониће те до седам језика – 0417    Хоћеш умјет сњима говорити?« 0418    А вели му дијете Халиле: 0419    »Ја умијем, попе Риђанине.« – 0420    »Они ће те ондар пропушћити. 0421    Кад, Халиле, у чаршију дођеш, 0422    Ти ћеш ноћи по акшаму доћи, 0423    Угледаћеш насред од вароши, 0424    Ту ћеш видјет шарену мејхану, 0425    Пред мејхану дотјерај ђогата, 0426    Па ћеш туде коња одјахати, 0427    Па слободно хајде у мејхану 0428    Мејхана је наше посестриме, 0429    Посестриме, крчмарице Луце; 0430    Ако Луцу саму ти потрефиш, 0431    Слободно се крчмарици кажи, 0432    Невјеру ти учинити не ће, 0433    Њојзи ћеш ти своје јаде казат, 0434    Она ће ти на помоћи бити!« 0435    То рекоше, па се раздовјише; 0436    Оде попе натраг на Гариште, 0437    Оде Халил право до Облића. 0438    Црни акшам паде на земљицу, 0439    Халил дође пред градску капију, 0440    Туде седам капетана нађе, 0441    А Халил им божју помоћ викну. 0442    Они су му љепше прихватили, 0443    Под Халиком коња ухватили 0444    Па га гоне до седам језика, 0445    Све им седам Халил одговара 0446    Кроз капију њега пропустише, 0447    Халил пође низ равну чаршију, 0448    Док угледа шарену мејхану, 0449    Догна ђога на мејханска врата, 0450    Па се Халил пово по ђогату; 0451    Ал мејхана пуна напуњена, 0452    Све господе од Облића града. 0453    Халил грлом са ђогата викну: 0454    »Има л’ отуд ико излазити, 0455    До мојега прихвати ђогата?« 0456    Па изађе крчмарица Луца, 0457    Под Халилом ухвати ђогина, 0458    А Халил је коња одјахао, 0459    Па на клупу сједе пред мајхану, 0460    Вода ђога крчмарица Луца. 0461    Док је мјесец на небу избио, 0462    Кад погледа у коња ђогата, 0463    Чим га видје, одмах па познаде, 0464    Па Луцији сузе удрише. 0465    Заклања се за коња ђогата, 0466    Да јој Халил сузе не угледа; 0467    А Халил јој сузе угледао, 0468    Бесједи јој Мујагин Халиле. 0469    »О Бога ти, крчмарице млада, 0470    Што ти сузе рониш од очију? 0471    Зар нијеси у вијеку твоме 0472    Ничијега коња провађала, 0473    Осим мога широка ђогата?« 0474    Крчмарица говори Халилу: 0475    »Чујеш мене, млади капетане! 0476    Што те питам, да ми право кажеш. 0477    Ал си коња за благо купио? 0478    Ал код куће коња отхранио? 0479    Али си га на мејдан добио?« 0480    А вели јој Мујагин Халиле: 0481    »Ја сам ђога на мејдан добио, 0482    Ја се трефих у планини с Мујом, 0483    Пошо бјеше Мујо до Облића, 0484    Ја сам Мују осјекао главу.« 0485    Кад то зачу крчмарица Луца, 0486    Она проли сузе од очију. 0487    Говори јој Мујагин Халиле: 0488    »Зар ти волиш буљук-баши Мују, 0489    Него мени, младу капетану?« 0490    Њему вели крчмарица млада: 0491    »О Бога ми, млади капетане! 0492    А ја волим буљук-баши Мују, 0493    Не’ такијех триста капетана; 0494    Мујо ми је Богом побратиме!« 0495    Кад то чуо Мујагин Халиле, 0496    Па говори крчмарици Луци: 0497    »О Луција, да ти нешто кажем, 0498    Ако није Мујо са ђогатом, 0499    Јесте главом Мујагин Халиле.« 0500    Кад је чула крчмарица Луца, 0501    Она пусти ђога Халилова, 0502    Обадвије раширила руке, 0503    Па к Халилу право потрчала, 0504    Па га љуби међу очи црне: 0505    »А ти ли си, млађи побратиме, 0506    Побратиме, Мујагин Халиле? 0507    Мујо ми је казивао за те. 0508    Богу хвала и данашњем дану, 0509    Дак те видјех црније очима!« 0510    Па га узе за бијелу руку, 0511    Проведе га кроз пјану мејхану, 0512    Изведе га на горње чардаке. 0513    Халил дође, сједе у одају. 0514    А да видиш крчмарице Луце, 0515    Пред Халила софру поставила, 0516    На софри је пива свакојака, 0517    Па га пита за Муја сердара: 0518    »Како ми је побро Мустаф-ага?« 0519    А вели јој Мујагин Халиле: 0520    »Добро, здраво, поздрав ти је Мујо, 0521    Добро јесмо, ал’ нијесмо мирно.« - 0522    »Побратиме, дијете Халиле! 0523    Ја сам чула да нијесмо мирно.« 0524    Ту је био Мујагин Халиле 0525    У мејхану три четири дана, 0526    Кријући га Луца посестрима 0527    Пета ноћца на земљу пала, 0528    Говорио Мујагин Халиле: 0529    »Ја у Богу и у теби Луцо, 0530    Мислим, да ћу помоћ постигнути.« 0531    Крчмарица говори Халилу: 0532    »Хаир ола, Мујагин Халиле! 0533    Што гом могла, то ћу ти помоћи!« – 0534    »О Луција, ја те Богом кумим, 0535    Ја сам дошо сестру избављати!« 0536    А вели му Луца посестрима: 0537    »О Халиле, мио побратиме, 0538    Ја ћу тебе тебдил учинити, 0539    Ти си љепши од сваке дјевојке, 0540    Ти си бијел и набјелићу те, 0541    Па си румен, наруменићу те, 0542    На те обућ’ женско одијело, 0543    Узећу те за бијелу руку, 0544    Па ћу с тобом у шетање поћи, 0545    Увешћу те у нову чаршију, 0546    Гледаће нас млади базрђани, 0547    Сви ће тебе они бегенисат, 0548    Па ће мене питат базрђани: 0549    »»Ој Бога ти, Луце крчмарице, 0550    Оклен имаш лијепу дјевојку?«« 0551    Ја ћу лагат и клећу се криво; 0552    За невољу ни гријеха нема, - 0553    Па ћу њима тихо бесједити: 0554    »»Ово ми је са села дјевојка, 0555    Па се скоро цура испросила, 0556    Она руха нигдје ништа нема, 0557    Повела је у нашу чаршију, 0558    Не ћете л’ је чиме угледати, 0559    Јер је ово сиротна дјевојка.«« 0560    Па Халиле, Богом побратиме! 0561    Даваће нам и свиле и злата, 0562    Чаршију ћу с тобом опросити, 0563    Провешћу те кроз нову чаршију, 0564    С тобом доћи кули Милановој, 0565    У њега су четири капије, 0566    Па на свакој сједе капетани. 0567    Ако Бог да и срећа донесе, 0568    Кроз капије проводићу тебе, 0569    Одвешћу те уз камену кулу, 0570    Увешћу те у шикли одају, 0571    Гдје му сједи Росанда дјевојка, 0572    Мила сека Милан Ћесеџије; 0573    Кад ти будеш туде у одаји, 0574    Шале није, тебе ће познати, 0575    Она ти је штрампу добавила, 0576    Па гледајућ у твоју прилику, 0577    Познаће те, дијете Халиле. 0578    Оставићу тебе у одаји, 0579    Ондар ради, што је теби драго, 0580    Она ће ти сестру избавити, 0581    Па бјежите натраг у Крајину.« 0582    То му рече, па на ноге скочи, 0583    Обуче му женско одијело, 0584    Наб’јели га и нарумени га, 0585    Па га узе за бијелу руку, 0586    Изведе га из плане мејхане, 0587    Наљегоше право кроз чаршију. 0588    Гледају их млади базрђани, 0589    Па питају крчмарицу младу: 0590    »Оклен ти је лијепа дјевојка?« 0591    Она лаже и куне се криво: 0592    »Ово ми је са села дјевојка, 0593    Ова цура сиротица љута, 0594    Повела је кроз нашу чаршију, 0595    Не ћете л’ је чиме угледати, 0596    Јер се цура скоро испросила, 0597    Од чејиза нигдје ништа нема.« 0598    Цури дају и свиле и злата; - 0599    Сву чаршију листом преходише, 0600    Па дођоше кули Милановој, 0601    На капију јесу ударили, 0602    Ал се њима нико не разуми. 0603    Кеоз четири прођоше капије, 0604    Униђоше право у авлију, 0605    Гдје је кула Милан Ћесеџије. 0606    На авлији чудо угледаше, 0607    Ал ту сједи Милан Ћесеџија, 0608    Под Миланом бијаше скемлија, 0609    А двори га седам капетана. 0610    Па што вели Луца крчмарица: 0611    »Вид’ Халиле, Милан Ћесеџије, 0612    Немој ми се болан препаднути, 0613    Немој своје лице пром’јенити, 0614    Јер се Милан може осјетити.« 0615    У то доба дошли до Милана, 0616    Луција му добро јутро викну, 0617    А Милан јој љепше прихватио; 0618    Луца му се до земље клањаше, 0619    Па Милану пољубила руку, 0620    Измаче се, па га дворит стаде. 0621    Кад се Халил стаде преклињати, 0622    Би ти реко и би се заклео, 0623    Да је млада скоро доведена; 0624    Миланову пољубио руку, 0625    Па се Халил хтједе измакнути, - 0626    За руку га Милан ухватио, 0627    Па погледа крчмарицу младу: 0628    »Крчмарице, ујела те гуја! 0629    Оклен ти је лијепа дјевојка?« 0630    Она лаже и куне се криво: 0631    »Господару, Милан Ћесеџија! 0632    Ово ми је са села дјевојка, 0633    Па је цура сиротица љута, 0634    Скоро се је цура испросила, 0635    Од чејиза нигдје ништа нема, 0636    Па њу водим љепотици Роси, 0637    Не би ли је чиме угледала.« 0638    А вели јој Милан Ћесеџија: 0639    »Лажеш бона, крчмарице Луцо, 0640    Ово није рука дјевојачка, 0641    Већ је рука Мујова Халила.« 0642    Говори му крчмарица Луца: 0643    »Ој Бога ми, драги господару, 0644    Ја Халила никад чула н’јесам, 0645    А камо ли, да сам га видјела. 0646    Већ чу ли ме, драги господару, 0647    Да ти знадеш, за кога је ова 0648    Прелијепа цура испрошена, 0649    Не би суру смио ни гледати, 0650    А камо ли држат је за руку.« 0651    А вели јој Милан Ћесеџија: 0652    »За кога је цура испрошена?« 0653    Говори му Луца крчмарица: 0654    »Испрошена за бијесног змаја, 0655    Баш за оног Мандушића Вука.« 0656    Кад то зачу Милан Ћесеџија, 0657    Па он пушћа Халилову руку; 0658    Превари га Луца крчмарица, 0659    Бан се хвати до својих џепова, 0660    Па извади тридес’т маџарија, 0661    Те их даје крчмарици Луци. 0662    На Луцију вику учинио: 0663    »Води цуру уз бијелу кулу, 0664    Уведи је до моје Росанде!« 0665    Крчмарица једва дочекала, 0666    Одведе га уз бијелу кулу, 0667    Баш у собу Росанде дјевојке. 0668    Уљегоше у собу Росанди, 0669    Уљегоше Бога споменуше, 0670    А Росанда љепше прихватила: 0671    »Да Бог добро, млада крчмарице!« 0672    А Луција полетје јој руци, 0673    Па Росину руку пољубила. 0674    Крчмарица двораше Росанду, 0675    До ње стао Мујагин Халиле, 0676    Па погледа Халил по одаји, 0677    Видје Ајку у једном бужаку, 0678    Она сједи на меку шилтету, 0679    На десну се наслонила руку 0680    Прољеваше сузе од очију; 0681    У Халилу крвца узаврела, 0682    Па је срцу сабур учинио. 0683    А Росанда вели крчмарици: 0684    »Чујеш мене, крчмарице млада, 0685    Оклен ти је лијепа дјевојка?« 0686    А вели јој крчмарица Луца: 0687    »Оно ми је са села дјевојка; 0688    Већ је ово сиротица љута, 0689    Скоро се је цура испросила, 0690    Од чејиза нигдје ништа нема, 0691    Доведох је теби у одају, 0692    Не ћеш цуру чиме даровати?« 0693    А Росанда погледа Халила, 0694    На својем је срцу помислила: 0695    »Оно није чело дјевојачко.« 0696    Па завуче руке у џепове 0697    И извади слуку Халилову, 0698    Гледа слику – а гледа Халила, 0699    Чим га видје, одмах па познаде, 0700    Крчмарици оде бесједити: 0701    »Чујеш мене, крмчарице Луцо! 0702    Де ти хајде у твоју мејхану, 0703    Ти продаји лозовину пиво, 0704    А овдје ћеш цуру оставити, 0705    Нек посједи три четири дана, 0706    Па ћеш ондар доћи по дјевојку.« 0707    Крчмарица једва дочекала, 0708    Преклони се, изађе напоље, 0709    Она сађе низ чемерли кулу, 0710    Она спаде на мермер авлију, 0711    Из авлије оде на капију, 0712    Нигдје није никог потрефила, 0713    Она оде у пјану мејхану. 0714    Пошто пола црне ноћи било, 0715    Све поспало у танахној кули, 0716    А не спава Роса са Халилом, 0717    Дилбер Роса бесједи Халилу: 0718    »О Халиле, дражи од очију! 0719    Што се крстиш овдје у одаји, 0720    Кад ти муке ни невоље нема?« 0721    А вели јој Мујагин Халиле. 0722    »Госпођице, лијепа Росандо! 0723    Немој мене турчит без невоје, 0724    Кад ми није никакве невоље.« – 0725    »Болан био, Мујагин Халиле, 0726    Ти хесабиш, ја те не познајем; 0727    Давно сам ти слику добавила 0728    И многе сам новце потрошила, 0729    Није друге, ваља ти се казат.« 0730    Говори јој Мујагин Халиле: 0731    »О Росандо, ја те Богом кумим, 0732    Немој мене коме проказати, 0733    Већ ти мене Росандо насвјетуј, 0734    Како ћу ја сестру избавити.« 0735    Па Росанда говори Халилу: 0736    »О Халиле, срце из њедара, 0737    Ласно ћу ти сестру избавити, 0738    Ако ћеш ми вјеру задат врду, 0739    Да ни мене оставити не ћеш.« 0740    Говори јој Мујагин Халиле: 0741    »Вјера моја, оставит те не ћу!« 0742    Ту су били три четири дана, 0743    Пето јутро недјеља настаде, 0744    Па и ти су данак преданили. 0745    Тамна ноћца на земљу панула, 0746    Све отишло бјеше у шетање, 0747    И отишо Милан Ћесеџија 0748    И са њиме многи капетани, 0749    А на кули нигдје никог нема, 0750    Само оста Роса са Халилом, 0751    И са њима Ајкуна дјевојка. 0752    Кад је пола тамне ноћи било, 0753    А Халилу Росанда говори: 0754    »О Халиле, срце из њедара! 0755    Сад је вакат да ми побјегнемо.« 0756    Говори јој Мујагин Халиле: 0757    »Моремо ли избјегнути Росо?« . 0758    »А моремо, ако драги Бог да!« 0759    То је рекла, на ноге скочила, 0760    Па ето је низ танахну кулу. 0761    Роса сађе доље на авлију, 0762    Па на слуге вику учинила: 0763    »Опемите ми дебела дората 0764    И вранина брата Ћесеџије!« 0765    А слуге јој веле лакрдију: 0766    »Куд ћеш ноћас, мила госпођице?« - 0767    »Хоћу ноћас у шетање ићи 0768    И повести Туркињу дјевојку, 0769    Јер Туркиња в’ома невесела, 0770    Не ћу ли је мало разговорит. 0771    Водићу је до бијеле цркве, 0772    Јер је црква скоро начињена, 0773    Не ће л’ се ту мало веселити.« 0774    Слуге су јој коње опремиле; 0775    Када коње слуге опемише, 0776    Оде Роса уз бијелу кулу: 0777    »Хајд’ на ноге, дијете Халиле!« 0778    Халил одмах скочио на ноге, 0779    А Росанда до Ајкуне дође, 0780    Па је узе за бијелу руку, 0781    Па пођоше низ шикли одају 0782    И пред њима дијете Халиле; 0783    Кад су били низа мердевине, 0784    А Ајкуна говори Росанди: 0785    »Куд ће ова са нама дјевојка?« – 0786    »Слушкиња је крчмарице Луце 0787    И ми ћемо с њоме до мејхане, 0788    У мејхани да је оставимо, 0789    А ми ћемо коње протјерати, 0790    Ићи ћемо куд је нама драго.« 0791    У то доба сашли на авлију, 0792    Па Росанда узјаха вранина 0793    Свога брата Мила Ћесеџије, 0794    А Ајкуна закрочи дората, 0795    Па Росанда викну на вранина: 0796    »Хајд’ предамном слушкињо дјевојко.« 0797    Из капије коње истјераше, 0798    Па дођоше пред пјану мејхану, 0799    Пред мејханом коње заставише, 0800    Па улетје Халил у мејхану. 0801    У мејхани нико не бијаше 0802    Осим сама крчмарица Луца, 0803    А вели јој Мујагин Халиле: 0804    »Крчмарице, Богом посестримо! 0805    Брже ђога а брже оружје!« 0806    Крчмарица даде му оржје 0807    Па се Халил часом преобуче, 0808    А за појас задједе оружје, 0809    Пламениту сабљу припасао, 0810    »Јалах!« рече, посједе ђогата, 0811    Па Луција говори Халилу: 0812    »Црн ти образ Мујагин Халиле! 0813    Зар ћеш мене младу оставити, 0814    Да ме с’јече Милан Ћесеџија?« 0815    А вели јој Мујагин Халиле: 0816    »Ходи за ме, јаши на ђогата.« – 0817    »Не ћу богме, Мујагин Халиле, 0818    Ја имадем брзу бедевију, 0819    Скоро сам ју клету набавила.« 0820    Па одлетје у топле подруме, 0821    Хитро спреми своју бедевију, 0822    Злена је ко зелена трава, 0823    Изведе је из топла подрума, 0824    Бога викну, појаха кобилу. 0825    Кад су били до градске капије, 0826    Капетани њиха дочекаше: 0827    »Куд ћеш ноћас, наша госпођице?« – 0828    »Хоћу ноћас до бијеле цркве, 0829    Да ја водим Туркињу дјевојку, 0830    Да ми цркву сејир учинимо.« 0831    Превари их Росанда дјевојка; 0832    Из капије коње истјераше, 0833    Хватили се поља зеленога. 0834    Пошто били у дно поља равна, 0835    Вратио се Милан из шетања, 0836    Па он дође до бијеле куле, 0837    Ал на кули нигдје никог нема; 0838    Када видје гдје Росанде нема 0839    И са њоме Туркиње дјевојке, 0840    Милан се је јаду досјетио, 0841    Гдје оно би Мујагин Халиле, 0842    Па се Халил тебдил учинио, 0843    Те је дошо да кулу похара. 0844    Милан стрка низ бијелу кулу, 0845    Па он оде у топле подруме, 0846    Ал ту коња ни једнога нема. 0847    Он закука кано кукавица, 0848    Даде хабер на град топџијама, 0849    Па са града пукоше топови, 0850    Народ лети Милановој кули: 0851    »Што је ноћац, драги господару?! 0852    Све им каже, што је и како је: 0853    »Ноћац ми се робље поробило.« 0854    Из Облића народ полетио 0855    И пред њима Милан Ћесеџија, 0856    Узјао је махнута путаља, 0857    Путаљ бјеше Стојан Капетана, 0858    За Халилом потјер учинише, 0859    Брдом пјешци, пољем коњаници. 0860    Свануло је и грануло сунце, 0861    Потјерници насред поља дошли, 0862    Халил дође под Крушевац клети, 0863    Ну Халила брата Мујагина, 0864    Под Крушевац зуелену планину. 0865    Пред ђогата робље пропустио, 0866    Халил бије коње од мејдана. 0867    »Хајде коњи, изјели вас вуци!« 0868    Па са брда и планине прими, 0869    А гледа га са планине Мујо 0870    И са Мујом три хиљаде друга, 0871    Јер се Мујо препао Халилу, 0872    Био пошо с друштвом до Облића. 0873    Кад је Мујо брата угледао, 0874    На друштво је вику учинио: 0875    »Пан’те, браћо, овдје у бусију, 0876    Немојте се који преварити, 0877    Да бисте се јавили Халилу, 0878    Већ Халила да ми пропуштимо, 0879    А за њим ће Власи ударити, 0880    Ми ћемо их ватром дочекати, 0881    Ја ћу гађат Милан Ћесеџију, 0882    Згађат њега пушком од очију. 0883    Знадем добро, да ћу га убити, 0884    Јер на њему оклопа немаде, 0885    Јер је Милан пошао на хитњи.« 0886    Па падоше Турци у бусију. 0887    У то доба Халил наљегнуо, 0888    Попустише цуре и Халила. 0889    Мало вр’јеме, али дуго није, 0890    Наљегнуо Милан уз планину 0891    И за њиме остала дружина; 0892    Муја згађа Милан Ћесеџију 0893    Међу очим, гдје обрве веже, - 0894    Паде Милан у зелену траву. 0895    И остале пушке запуцаше, 0896    Ко погибе, оста на планини, 0897    Ко је здраво, бјежи до Облића. 0898    Па кренуше Турци за Халилом, 0899    Стигоше га таман код језера, 0900    Код језера и дуге пољане, 0901    Па одоше с њима на Крајину, 0902    Одведоше сестру Миланову. – 0903    Вита јело дижи брду гране, 0904    Да су нашој браћи здраве главе!